Ova knjiga je publikacija projekta 'Reading Corner'
Međunarodne udruge Korak po korak
International Step by step association

Keizersgracht 62-64
1013 CS Amsterdam
Nizozemska

Autorska prava na tekst:
copyright ©2004
Ivona Brezinova

Autorska prava na ilustracije:
copyright ©2004
Mentor Llapasthtica

Sva prava pridržana. Ni jedan dio ove publikacije ne smije se reproducirati, umnožavati niti u bilo kojem obliku prenositi bez dopuštenja nakladnika.
Mojim kćerima,
koje obje nose naočale

Ovo je Dora. Ona zna prstima pokazati koliko joj je godina točno onoliko koliko je na jednoj ruci prstiju.
No desnom rukom rijetko se služi za brojanje. Radije se njome služi za crtanje u crvenoj bilježnici. Ona jako voli crvenu boju.

Dora sjedi na stubama ispred kuće i objema rukama mazi psića Flokija dok mu govori: “Mama ima crvenu kosu, tata ima crvenu kosu, Martin ima crvenu kosu. I ja imam crvenu kosu. Svi pripadamo istoj obitelji. Jedino... Mama nosi naočale, tata nosi naočale, Martin nosi naočale, a ja…” “Ni ti ne nosiš naočale”, reče Dora Flokiju smiješeći se. “Ali to je u redu. Psi ne nose naočale... Ili možda nose?”
“Je li tko vidio moje naočale?“ upita mama.
Tata ih je baš tada ugledao. ”Tko je ovo učinio Flokiju?“ upita ljutito dok je skidao mamine naočale s Flokijeve njuške.
Martin se smijao. “Pa ovo je prekrasno! Floki izgleda baš kao mama!”

Dora je bila tužna. Voljela bi i ona nositi naočale kao mama, kao tata, pa čak i kao Martin.
Zato stane pred ogledalo i na njemu plavim flomasterom nacrta naočale oko svojih očiju. Izgledale su malo nespretno, ali...
Napokon je imala svoje prve naočale.

“Kakve su to črčkarije po ogledalu?” upita mama malo kasnije.
“Treba ih odmah obrisati!”

“To su moje naočale”, objasni Dora mami.
“Pogledaj kako mi dobro stoje.”
Mama se sagne da bolje pogleda Doru s naočalama. “Imaš pravo”, reče smiješeći se.
“Voljela bih imati tako lijepe
naočale”, reče Dora. Poželjela je zagrliti mamu, ali bojala se pomaknuti jer bi onda ostala bez svojih lijepih plavih naočala i ne bi više izgledala kao mama.

Dora zna da ljudi s naočalama bolje vide.
To joj je rekao tata kad su kupovali naočale Martinu. Njoj ih nisu kupili. Kupili su joj beskorisnog plišanog mačka.
Dora otrči u svoju sobu i potraži ga. Izgledao je nekako obično pa mu je napravila naočale od žice. “Sad izgledaš kao tata”, reče mu.

Uskoro su sve Dorine igračke medo, majmunčić, pa čak i veliki kit na napuhavanje imale naočale od žice.
“Evo, sad ste pravi članovi naše obitelji“, ponosno reče Dora.

Predvečer je tata zaspao u naslonjaču. Dora se prišuljala i pažljivo uzela odložene naočale.
On se malo pomaknuo i zakašljao, ali se nije probudio.

Dora zatvori oči i, vrlo uzbuđena, stavi tatine naočale na svoje oči.
Zatim se poluotvorenih očiju zagleda u televizor... ali slika na ekranu bila je mutna!

Dora glasno zaplače i tata se probudi. “Zašto plačeš?” upita tata. “I zašto nosiš moje naočale?” “Rekao si da ljudi s naočalama bolje vide”, objasni Dora žalosno. “Da, ali samo oni koji loše vide bez njih”, reče tata dragajući je po crvenoj kosi.

Dora šmrcajući upita: “A jesam li ja pravi član naše obitelji ako jedina od svih nas ne nosim naočale?”
“Ti imaš najzdravije oči u obitelji”, reče tata i posjedne Doru u krilo.

“I najljepše”, priključi se mama, ljubeći Dorinu kosu.
“I napravila si najbolje kitovske naočale koje sam ikad vidio”, nadoda Martin šaleći se.

Zatim se svi zagrle, a tri para naočala se sudare i ciknu baš kao čaše kad se kuckaju.
Mama, tata i Martin se počnu smijati. Smijala se i Dora jer je shvatila da se ne treba bojati zato što je drugačija